Leteci

-Из живота обичних људи-

Како је наш друг Marko Kawther добио  нови надимак и постао...ЛЕТЕЋИ!!!

Једног јутра,као и сваког другог наш друг Летећи се запутио на факултет да научи нешто ново,да постане једног дана попут оних људи које срећемо сваког јутра у оделу,са зализаном косом,како устаљеним ужурбаним кораком јуре у банку ту у комшилику и седају у своју фотељу и постају робови својих дневних навика...Али тог јутра је он задремао.Претходна ноћ је била веома узбудљива и напорна на ерепублику,па је и умор дошао по своје.Кад је искалкулисао колико му је потребно а оде до факултета схватио је да ће закаснити и закључиуо да мора да нађе неко алтернативно средство превоза како неби закаснио.У том тренутку му се аутобус учинио као најбоља солуција,па је ужурбаним кораком отишао до станице.У први аутобус у који је ушао угледао је њему добро познато лице.Увек обријано,лепо дотерано,увек спреман за акцију био је то Никола Стаменковић звани Пабло који је управо преузео своју јутарњу смену контролора у аутобусу.У току вожње која се њему чинила да траје као вечност која је протекла у по којој размењеној речи са Паблом који увек има нешто занимљиво за рећи контролор је схватио да је овог пута нашао лошег саговорника,који је све чешће и чешће вадио мобилни из џепа и гледао на сат.Кад га је упитао чему такво расположење његов сапутник је отворио душу рекавши му какве га недаће у том тренутку муче и који је главни разлог за његову потиштеност и снуженост...Када је чуо које га муке муче,контролор се сетио својих недаћа приликом његовог ранијег одласка на факултет који је био још удаљенији од овог на ком се упутио несрећник и сажаливши се на сапутника понудио му се да помогне у невољи као човек човеку рекавши да ће рећи возачу да стане испред факултета и да би тад можда могао да стигне у последњем тренутку.Његов сапутник се чувши ову изјаву силно обрадова и пробуди се нова нада у њему,нови пламен који му натера осмех на лице!После пар станица Летећи је назирао свој факултет који му је сваке секунде био ближи и ближи.Ближио се тај тренутак!Затворила су се врата аутобуса на предзадњој станици,а сапутник се приближи до самог излаза како би што пре похитао ка улазу факултета чим возач отвори врата.У једном тренутку кад су дошли испред самог факултета Пабло као према обећаном договору повика возачу да заустави аутобус.Возач га уистину послуша.Аутобус је почео да успорава,врата се отварају,а у сапутниковим очима која се зацаклише виде се само улаз факултета...Баш због тога и силног узбуђења сапутник не примети да се аутобус није зауставио у потпуности и истрча!Истрча право као газела која бежи од свог плена!У том тренутку несрећник осети како губи равнотежу,осети силу која га гура у супротном правцу од оног у ком је кренуо,покуша да се одржи на ногама,али му не пође за руком и у једном тренутку се скотрља и изгуби се у сенци аутобуса...Кад чу вриску жене из аутобуса Пабло се тргну,најежи се,обли га хладан зној и оста укопан у месту пар тренутака,тек тад схвативши шта је урадио.И истог му тренутка прође кроз главу:''Е Пабло,Пабло...Шта ураде црни ти!У жељи да помогнеш несрећнику ти га посла у сигурну смрт!Коме се сад оправдати да си само хтео да помогнеш,ко ће те саслушати несрећниче?!Већ је пред очима видео преке судове.Због једног несавесног тренутка целог живота ћу носити несрећника на души!Где ми је била памет?!?''Следећег тренутка се тргну и потрча ка прозору.Тада је већ аутобус у потпуности стао,а унезверени возач је пиљио у ретровизор.Пабло се проби кроз масу људи до прозора и угледа Летећег...Испруженог на асфалту,око њега неке књиге разбацане које је носио,којима је градио своју будућност.И у том тренутку обасја га сунце!Обасја га кад виде да несрећник мрда и да одмахује руком да је колико толико добро и да не брине.Паблу паде камен са срца и осети велико олакшање.Наставише њихови животи после тог тренутка својим током,Пабло настави своју смену са великим олакшањем,а несрећник кљекавим кораком свој пут.Тог дана несрећник не издржа чудовишне болове и одведоше га у његову постељу наредна два месеца док се не опорави у потпуности.Како су дани пролазили Летећег је зризла савест и изједала помисао да се макар није захвалио Паблу за услугу.Првог дана кад се опоравио Летећи  крену да ода захвалност.У близини његове куће застаде да сачека аутобус на месту на ком је сваки дан пролазио.После пар тренутака угледа аутобус и Пабла поред возача.У том тренутку Летећи диже високо руку,развуче осмех и махну Паблу да стане да му ода захвалност.Али са друге стране угледа Пабла и његов унезверени,панични поглед који је направио када га је видео како му овај маше.Аутобус је у следећем тренутку великом брзином пројурио поред Летећег.Пабло га више никад није пустио у аутобус...

Тако се завршава и ова истинита прича која је у неким деловима мало преувеличана,али све то како би читаоцу било интересантније и задржало више пажње...Из ове наизглед једноставне приче сви актери су извукли важну поуку:Возач да више никад не отвара врата пре него аутобус у потпуности стане,Пабло да више никад не чини некоме услугу која га може коштати нечијег живота,а Летећи...Летећи после тога никад није ушао у аутобус...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.